Nauka je odavno dokazala da se u prirodi sve kreće. Naše fizičke mogućnosti ograničavaju nas na prostor u kome živimo, dok je mali broj ljudi koji ima mogućnosti za neki izlet izvan ustaljenih putanja. Međutim, svi imaju mogućnost i pravo na izbor puta kojim će se kretati dok postoje. To pravo na slobodnu volju za kretanje po odabranom putu, nekada može da nam bude uskraćeno od strane naših roditelja, profesora, direktora, trenera ili jednostavno sistema u kome egzistiramo tj. od nekoga ko je na realno višem stepenu od nas u oblasti kojom se bavimo. To nikako ne znači da treba da skrenemo sa puta koji vodi do našeg cilja. Prirodno je i da pogrešimo u odabiru, ali je isto toliko prirodno da grešku ispravimo, a ako ne uradimo pravovremenu korekciju gubi se smisao cilja i puta koji smo započeli.
Svaka naša akcija na putu usavršavanja treba da nas vodi ka cilju koji je primaran, ali sredstva i način na koji ćemo se kretati, stvar su sopstvenog odabira i usmerenja. Naš cilj može imati perspektivu samo ukoliko su akcije koje realizujemo na putu evolutivne. Tako da kada uke započne tehniku nekim napadom koji nije realan, nego je iz zone odupiranja ili još gore iz zone popuštanja, tori ne može na tom putu realno da napreduje iako će posmatrač sa strane imati privid da je tehnika uspešno završena. Put i sredstvo kojim će tori doći do cilja su njegov izbor koga definišu mnoge okolnosti.
Prilikom odabira primarnog cilja i tori i uke biraju najbrži, najefikasniji i najkraći put, što ne znači da će ga naći i da će to biti i najsigurniji put. Tori nekada tehniku završava atemijem u trenutku presretanja započetog napada od strane ukea, nekad je to tehnika kontrole, drugi put je to tehnika bacanja ili izbegavanja, to je momenat realne procene torija kojim putem će krenuti. Na putu do cilja menjaju se ambijentalni uslovi u svakom pogledu, tako da se uvek može promeniti putanja i na kraju doći do rešenja problema. Tu je zaista u realnosti prisutna nauka, koja kaže da se kroz jednu tačku može provući beskonačno mnogo pravih linija koje se negde u perspektivi seku sa nekim drugim pravama koje nas mogu dovesti do željene tačke. Do krajnje tačke kuda smo se zaputili, distanca može biti jako velika pa se zato moraju odabrati manji i bliži ciljevi a ujedno to su nama kraći putevi. Na putu do krajnjeg cilja ka kome težimo vrlo je bitno da ne izgubimo svest o značaju tog cilja, da imamo jasan fokus, inače u beskonačnom izboru puteva koji nam se nude čak i do najbliže tačke vrlo lako možemo zalutati. Ukoliko pak prihvatimo da nemamo izbor i da se naš put svodi samo na jedan, u takvom odabiru gde ste prinuđeni da prihvatite nešto pa čak i ako vam se ne uklapa u vaš životni mozaik, sigurno nema uživanja, zadovoljstva, perspektive, kreativnosti i napretka. Nažalost, mnogo je ljudi koji poraze doživljavaju fatalno. U životu retke su situacije kada nemamo prostora za izbor. Ne treba se nikada predavati, izlaz po pravilu uvek postoji, ako ne lakši ono teži, duži, verovatno i sigurniji, ali to ne mora da bude pravilo. Bezizlazne situacija su retke i ako se desi da u vatri traženja puta, sagorimo, trenutno smo bili na tom stepenu razvoja, tako da nema mesta za kajanje i sažaljenje. Takva je situacija i sa izlascima na razna testiranja iz svih oblasti u životu, moramo shvatiti da smo i u svakodnevici stalno na nekom testu. Treba imati svest da se vrlo lako može desiti da padnete na ispitu, i to nije strašno, ukoliko znate da se tu vaš put ne završava. Ako znate da se oporavite posle pada a pad doživite kao proces gde ste imali lošu procenu i gde niste ispoštovali formu ili suštinu, onda vi imate mogućnost da napredujete.
Sve je stvar ranije stečenih znanja, iskustava, i niza drugih okolnosti koje nekada i naizgled jedan jedini put svode na najbolji, najsigurniji. Prethodna iskustva, uzrast, vaspitanje, uslovi života ne moraju da budu od presudnog značaja za to kojim će putem neka individua da krene, i ne moraju da imaju skoro nikakve veze sa odabirom pravca i smera u kome ćemo se kretati do zadatog cilja. Nekoga životna okruženja primoraju, još dok je dete, da prihvati i odabere svoj put i sebi kasnije kreira usmeranja prema sposobnostima koje je stekao kroz odrastanje i uslove dotadašnjeg života. „Najvažnije je shvatiti da se priroda pobrinula da budemo originalni, a da je na pojedincu da tu originalnost usmeri ka željenom cilju“. Stečeno obrazovanje, titula, stručna usavršavanja, nisu značajni faktori ukoliko taj neko živi izvan realnosti. Sve to neće mu pomoći da donese pravu odluku koja je naizgled očigledna, on će se koristiti šablonima koje je već savladao i na taj način postaje kopija, pa se kreće putem kojim ga neko vodi.
Rečnikom aikidoa, to nikako ne mora da bude loše, trebalo bi da ste u ulozi ukea - ali niste, a na šta se onda svodi vaš put ako nikad kao uke ne poželite da budete tori. Suština ukea je da prati torijevu akciju i da u svakom trenutku vreba situaciju kada od torija može preuzeti ulogu i nastavi svoj put odabira i kreacije. Svako inteligentno biće u dubini duše za cilj ima kreiranje makar i samo sopstvenog postojanja, i što ga ranije u svom bivstvovanju ispolji, biće srećnije, zadovoljnije, ispunjenije u svakom smislu. Na putu razvoja ukoliko se više individua kreće ka istom cilju i to što skladnije sa punim poverenjem u to što rade, gde sveobuhvatno sagledavaju problematiku koja ih se tiče, usklađuju se sa problemima koji ih pritiskaju i energično ih rešavaju, oni teže ka savršenstvu. Rad tehnika aikidoa na tatamiju i rad na nekom poslu se svode na potpuno iste principe i što ste na višem stepenu razvoja gledano sa strane to izleda isuviše lako i jednostavno. Međutim i tori i uke su svesni koliko su napora uložili na putu sticanja realnog znanja. Zato u životnim situacijama i ophođenju sa ljudima koji su ostvareni u svojim oblastima, prepoznajete da oni ispoljavaju najveću dozu poštovanja, ljubavi i poverenja prema svim vrstama poslova kojima se neki pojedinac bavi.
Što ste na višem stepenu razvoja, problemi na koje nailazite na vašem evolutivnom putu su veći, teži, vaša odgovornost je veća ali su i plodovi tog rada slađi i sa više uživanja vas vode kroz tok kojim ste krenuli. Kako na putu stičemo nova znanja, i kako se na horizontu nazire cilj, tako svi mi imamo obavezu da u tom procesu spoznaje postavljamo nove, veće i dalje ciljeve, jer vreme dok učimo, sazrevamo, vežbamo je ono što nas čini srećnim i ako u većini slučajeva toga nismo svesni. Šta kada dođemo do cilja? Da li tu treba da stanemo, da živimo od sećanja na lepe trenutke, na to kojim smo putevima i sa kojim se sve problemima sretali, kako smo ih rešavali ili da nastavimo ka novom cilju koji nam do tog trenutka nije bio u vidokrugu.
Kvalitet aikidoa je to što kada samo osnovne principe ( minimalana distanca, pravovremena reakcija, usklađivanje sa napadom, ne opiranje, harmoničnost, kontrola...) ugradite u sopstveni životni put usavršavanja, stičete nagonski osećaj za uspehom na svim poljima u životu na kojima ste aktivni. Da li ćete biti uke ili tori nebitno je ukoliko imate svest o ulozi u kojoj se nalazite i dela na putu do kog ste stigli.
Postoje ljudi koji od rođenja svojim akcijama pokazuju da znaju šta hoće. Moj razvojni put nije bio takav, dugo vremena je bio jako težak, uzak, vrlo često i mračan, sa mnogo prepreka i autoriteta sa kojima nisam znao kako da se uskladim, lutao sam bez pravog, realnog usmerenja. Pored informacija koje sam imao iz mnogo oblasti za koje sam se interesovao i koje sam praktikovao, nisam sebe pronalazio ni u jednoj životnoj filozofiji. Nagoveštaj puta kojim ću se kretati kroz život, dogodio se relativno kasno u mom životu, u trenutku kada sam bio student i video prezentaciju aikidoa na televiziji. Tada nisam znao da aikido pored svog fizičkog aspekta ima i životnu širinu koja je izgleda bila pravi melem za moj nemirni i nestabilni duh. Spoznajom da kroz navežbavanje velikog broja tehnika na tatamiju ja mogu principe aikido da ugradim u svakodnevna interesovanja, moja lutanja su se ugasila i tada sam sigurnim koracima stupio i odabrao vodilje koji će me usmeravati kao znakovi kraj puta. Treninzi su donosili pored pozitivnih stvari i veliki broj kolebanja i sumnji da li je sve to što radimo realno i čemu to vodi. Spoznajom da postojimo ne samo da bi smo se borili, da postoje i druge oblasti za koje čovek treba da se usavršava a koje su naizgled gubljenje vremena tj. da postajete deo procesa kojim ne idete samo vi, već svi koji vladaju realnošću postojanja, osvešćujete se i neke stvari prihvatate bez pogovora, kao aksiome. Od trenutka kada sam shvatio da svoje probleme mogu rešavati kao što na treningu radim tehnike sa ukeom, ili kao što tehniku na meni dok sam uke neko drugi sprovodi, počeo sam da se krećem putem napretka na svim poljima gde sam bio prisutan. U stvarnosti nama je svakodnevno ponuđeno beskonačno mnogo mogućnosti za odabir puta. Kojim ćemo putem poći, pitanje je našeg stepena razvoja u datom momentu.
Ukoliko smo znanja sticali kao jedan proces koji se odvijao na realnim osnovama, gde smo se usklađivali u svakom trenutku sa problemima koje smo imali, gde su sveobuhvatno sagledavane sve mogućnosti, a preduzimane akcije bile sa adekvatnom brzinom, mi smo tada realno na pravom putu. Iskrenost i posvećenost treningu, poslu, porodici, prijateljima i saradnicima ili bilo čemu što nas interesuje je garant i suština napretka na putu razvoja. To je kao proces kada se zaljubljujemo u idole i devojke za koje mislimo da su savršene, a zavolimo običnog čoveka i ženu koja nema nikakve dodirne tačke sa našim pretpostavkama i predubeđenjima kako nešto „mora“ da bude. Jednostavno volimo, osećamo da je to ljubav. Ova spoznaja kod ljudi ne dešava se u istom vremenskom trenutku u procesu razvoja, a mnogo je faktora koji utiču na kvalitet našeg životnog puta.
Kao i u saobraćaju kada se krećemo putem koji je strm i nepristupačan, moraćemo da se jako usresredimo na opasnosti koje vrebaju da bi smo stigli do tačke gde smo se uputili. Za razliku od kretanja na putevima gde je saobraćaj regulisan znakovima, ogradama i posebno ako je širok naša brzina je mnogo veća, sigurnost je na višem stepenu, ali i tada moramo biti maksimalno posvećeni putu, inače ponovo možemo biti izloženi još većim riziku i opasnostima. Na početku treniranja aikidoa, svi krećemo nekom uskom i trnovitom stazom, zglobovi su nam ne razgibani, padovi su bolni, tehnike komplikovane. Vremenom staza postaje putić koji se proširuje do modernog autoputa, naši vidici su dalji, pruža nam se više udobnosti, tehnike su lepršavije, stabilnije, sigurnije. Tada više nismo samo izvođači, odgovornost je svakim danom sve veća jer početnici žele da kopiraju naše akcije, a jedan od naših zadatak je da im pokažemo smernice za njihov put. Uspostaviti ravnotežu čojstva i junaštva unutar sebe veliki je napredak za svakog čoveka na putu razvoja, a tu mudrost preneti na drugog to je već vladanje veštinom.
Mnogo je ljudi koji su manje ili više uticali na to da se nađem u začaranom krugu ovog trenutka gde sada egzistiram. Oblasti u kojima su se ti idividualci u život izdigli iznad proseka, a u kojima sam ja prepoznao svoje učitelje (mada većina njih ne zna da su imali tu ulogu) bile su od domaćina seljaka, preko zidara do najvećih intelektualaca a sve njih krasile su najiskrenije ljudske osobine. Nasuprot njima imao sam ogromnu ponudu kvazi učitelja koji su mi u određenim životnom periodu samo bacali maglu u oči i usporavali me. Takva ponuda je i sada. Malo je pravih, ali sada su i ovi drugi postali moji pravi učitelji, jer od njih naučim ono što je vrlo bitno u postojanju, a to je kako ne treba. Tu je suština svakog napretka i pravo odabranog puta, odbaciti balaste i svesni, punim plućima živiti svaki sekund „na ovom Božjem dunjaluku“. Poštovanjem principa aikidoa sa velikim poverenjem u to što radim, i ogromnom ljubavlju prema najbližima ubeđen sam, da sam i ja odabrao pravi put. Na putu koji je ispred mene, kao i dosada, uživaću u svakoj čestici moga bića i mog okruženja, uspostavljajući harmoniju koja će u ovim smetenim vremenima prvo meni a zatim i ostalima po kategorijama prioriteta, biti svetlost koja pokazuje kako u svakom trenutku do AI KI (sveprisutnosti ljubavi).
