Ukoliko čovek usvoji principe aikidoa i pristup životu sagledava kroz četiri filozofska elementa (zemlja, vatra, voda i vazduh), pružaju mu se skladna i uspešna kretanja kroz izazove koji stoje ispred njega. Doživljaj tog pojedinca da mu sve polazi za rukom je realnost. On je ovladao suštinom i sada redovno ima neki finiji osećaj koji ga prati u svakom poslu i na svakom koraku. Nekada to ide lakše, nekada teže, nekada su prepreke nepremostive, pa se od takvih planova na vreme odustaje, a plan se koriguje, ali nema kajanja za nerealizovanim delima i zavisti što je to neko drugo uspeo. Ne - čovek koji ide putem sklada svestan je da je najlakše odustati od rešavanja problema, od velikih izazova, od na izgled nedostižnih ciljeva, jer na putu kojim treba proći mora mnogo truda da uloži, ali bez obzira na to, on ide napred. Da li ćete svakom izazovu ili provokaciji odgovoriti ili ih jednostavno odbaciti, preusmeriti, propustiti da prođu pored vas, stvar je realne procene u datom momentu i stepena razvoja vaše individualnosti na kojem se nalazite, trenutka i okolnosti u kojem ste se zatekli.
Način odgovora na izazov koji je stajao ispred vas je uvek u skladu sa vašim najvećim mogućnostima u datom momentu. Šta bi bilo da sam ovako ili onako odreagovao pri rešavanju zadatog problema su samo alternative koje nisu mogle biti realizovane. Zašto? Zato, jer da su sve potencijalne ili alternativne realnosti bile u domenu realizacije, vi bi ste ih svakako primenili, ali nisu, prosto imate svest o potencijalnim mogućnostima, ali vam nedostaje moć i etičnost realizacije za tako nešto. Znači, da ste ipak odradili najbolje vaš test, a to što su rezultati loši po vas, samo vam govori koliko još treba da radite na sebi i da se usavršavate.
Normalno, da bi ste posle izvesnog vremena isti problem rešavali na drugačiji način, ali u tom datom trenutku i sa tim stepenom realnog znanja, vi ste odgovorili najbolje što ste mogli, i tu ne bi trebalo da je kraj. Tačno je da posle izvesnog perioda ako radite na svom usavršavanju raniji problemi za vas nisu nikakav izazov, jednostavno, vi takve situacije rešavate u hodu ili ih prepuštate svojim saradnicima. Vašim napretkom takvi doskorašnji problemi ponekad postaju samo alati kojima se koristite za još brži napredak. To da li se nekome vaš način reakcije i rešenja dopada ili ne, stvar je svakog pojedinca ponaosob i njegovog stepena moći i etičnosti, ali sve ovo ima smisla ukoliko je u skladu sa evolutivnim napretkom.
Gledano kroz istorijsku prizmu realnosti i veliki diktatori i vođe su mislili da čine najvrednije stvari koje su se do tada dešavale u postojanju. Pitanja onih koji se nisu slagali sa takvim njihovim akcijama ostaće zauvek nerešena enigma, jer nisu istrajali na putu i nama dali odgovore. Činjenica je da je svako u određenom trenutku imao informaciju da se možda ne treba konfrontirati ili da se treba skloniti na neko vreme ili pak možda ući u direktni sukob, ali na drugom mestu i sa drugačijim planom i sačuvati sebe i okolinu, opet je vraćanje na početak i shvatanje suštine i smisla individualnog pristupa, napretka i trenutnih mogućnosti.
Čovek koji želi da živi srećno, ozbiljno je pitanje šta je to doživljaj sreće za svakog ponaosob, kroz razne vidove usavršavanja vremenom može da usvoji ova načela, koja se ne nalaze samo u aikidou i on će ih primenjivati u svim aktivnostima i oblastima života. Izvorni aikido nam kroz jedan sistematizovan način rada na treninzima daje najosnovnije postulate realne sreće, i kada ih vi jednom ugradite u svoj način funkcionisanja, i napravite jak temelj, vi se ne možete u školi, na poslu ili porodici ponašati drugačije od toga. Jednostavno drugačiji način funkcionisanja za vas je tada eksperiment koji je u startu osuđen na propast. Na zdravom i jakom temelju uvek možete menjati raspored, proširivati i nadograđivati svoju individualnost, bez imalo sumnji da ste negde pogrešili. Ukoliko se nekada u procesu i desi neka greška, pa i to je deo procesa usavršavanja, svi imaju pravo na grešku i pravo da istu poprave. Ukoliko pak zbog nekakvih društvenih normi ili interesa krenete u realizaciju projekta sa drugih stanovišta, to vam govori da vi još uvek niste realno shvatili suštinu tih vodilja koji vam daju neograničenu slobodu kroz realne potrebe. Znači da imate iluziju napretka i sreće, što će vas sigurno jednog trenutka kao gumena praćka vratiti u tačku gde ste odbacili realnost. Normalno, nikad čovek, niti jedan, pa makar on bio i najveći naučni um ili najbolji sportista, ne funkcioniše savršeno svih 86.400 sekundi u toku dana, ali kad imate svest o tome, vi se trudite da broj tih sekundi bude što približniji navedenom broju.
Šta to znači u nekom konkretnom primeru?
Znači da kada čovek postavi neki cilj i zacrta kako će doći do njega, on i treba da krene u realizaciju toga što je isplanirao, i većina nas to i radi, ali, upravo tu nastaje problem. Razumevanjem svoje različitosti od drugih vi ste već mnogo napredovali, i ta različitost vam daje za pravo da na razvojnom putu postanete svesni svog značaja i korisnosti u Univerzumu, i obratno.
Svako ko postoji ima razloga zašto je baš on tu, kao i razlog takvog svog sazdanja (psiho-fiz. sklopa), a da li je svestan zašto je to tako, i da li mora da zna odgovore na sva sebi postavljena pitanja, to je već jako diskutabilno, a prosto možda i ne treba da bude kristalno jasno. Pred nas je već rođenjem postavljen izazov kako sve to postići. Razvijamo se u različitim porodicama sa drugačijim pogledima na svet, obrazujemo se kod drugih učitelja i profesora, ne rastemo na istom prostoru, a ipak jedno treba svima da bude isto. Ta najbitnija duhovna sila je ustvari univerzalna vrednost postojanja koja se u našoj civilizaciji prepoznaje kao nepromenljive kategorije kroz poverenje, poštovanje i ljubav. Čovek koji zna šta hoće i kuda ide, kada prepozna osobu istih usmerenja trajno se trudi da sačuva tu zajednicu. Kroz njihovu interakciju ta zajednica im omogućuje pojedinačni napredak, što je i najbitnije. Jako je teško ići takvim putem, jer pravi saputnik će vam uvek reći gde grešite i imaćete redovnog kontrolora, dobijaćete realne kritike, koje nikome ne gode, ali zauzvrat dobijate najiskrenijeg učitelja, ali i učenika. To što prijatelji imaju drugačije stavove po određenim pitanjima, pa to je ono što će tu zajednicu još više ustabiliti, jer će činjenice i argumenti ovog drugog nama uvek pomoći da realno idemo napred. Lanac se neće i ne može prekinuti. Kod iskrenih prijateljstava ove kategorije čine temelj, pa je tu onda produkt saradnje, osećaj iskrenosti i harmoničnog napretka u prostoru u kome se nalaze.
Pogledi na svet se razlikuju čak i kod rođene braće, a kamoli između pojedinaca koji žive na različitim meridijanima, što je jako dobro, i zato smo mi kreativna bića i jedinstveni primerci u prirodi. Svako je za sebe od neprocenjive važnosti i značaja, i kad grešimo znajući da smo takvi, mi sebe precenimo ili nekog drugog precenimo, pa sebe potcenimo, itd. Prijateljstva mogu nastati i kod ljudi sa drugačijim usmerenjima, koji su različiti i imaju drugačija interesovanja od nas, ali imaju mere i vrednosne sisteme zasnovane na suštini. Najveći broj „prijateljstava“ su nastala i traju iz interesa pojedinca. Generalno, to ne mora da bude nikakav problem, ali zbog nedostatka samopoštovanja to je vrlo često i iskra koja razbija potencijalno dugotrajne zajednice. Osnove takvih zajednica su klimave i te građevine vremenom propadaju i ruše se, pa se neupućeni često začude kako su tako perspektivne strukture mogle da se raspadnu. Propale su samo zato što nisu funkcionalno stabilne, građene su na nestabilnom terenu, na verovanju, neiskrenosti ili strahopoštovanju. Žaliti za nečim takvim, nečim što je neodrživo, je gubljenje vašeg dragocenog vremena. Što pre shvatite da taj neko, iako ste mu vi dali sebe i svo svoje znanje na poklon, nije želeo da prihvati, ili je hteo na neki način da vas iskoristi, govori vam samo koliko ste srećni što je ta veza na vreme prekinuta, jer ste oslobođeni balasta i sada živite lakše i srećnije. Još u XIX veku Petar 2. Petrović Njegoš je shvatio i u svom delu Gorski vijenac –1983 g. Nolit napisao:
„Strah životu kalja obraz često“,
„Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“ ,
“Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“ ,
„Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode“,
„Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tiranin na slaba čovjeka; al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija!“
Upravo ovakve situacije su one koje ostavljaju najdublji trag našeg postojanja i čine nas u neku ruku nezaboravnim i da je naše znanje, ali mnogo više ono čemu učimo ljude oko nas svrha našeg života i naš pečat u univerzumu. Jake zime, pa i one slabije, dođu, prođu i ni jedna se ne zadržava, retko koje se sećamo, jer smo preokupirani svakakvim drugim poslovima, pa smo ostavljene tragove u snegu, kojih bi smo se trebali sećati, jednostavno zaboravili. Tako je i sa nama, naša dela će ostati upamćena onoliko dugo koliko su bila zasnovana na realnosti. Pamte se i prevare, loši projekti, ali i iz njih trebamo izvlačiti pouke i shvatiti kako ne treba raditi. Sve je u ovom životu, na ovoj planeti i u ovom univerzumu i postojanju prolazno, i podložno promenama. Šta onda da radimo? Gde da se stacioniramo? Da li da se lečimo kada smo bolesni? Da li da se pridignemo kada padnemo? Čemu da posvetimo ovaj zemaljski život, a da ima smisla, i da za nama ostane trajniji otisak u postojanju? Logičke odgovore niko još uvek nije zapisao na papiru. Mi smo ta bića koja kreiramo postojanje. Kreacije su trajne. Odakle znam? Znam, jer da nisam potreban postojanju, zar mislite da biste sad čitali ovaj tekst? Koliki je taj trag što ću ovim tekstom ostaviti? Toliki, dok ga administrator jednog dana ne skine sa ove internet stranice - nije tačno, ovaj će zapis ostati trajno zabeležen u mojoj arhivi postojanja, jer ovo je kreacija u inspiraciji o razlogu sveukupnog bivstvovanja. I kao što proleće ne zanima gde su zveri ostavile zimus po brdima svoje tragove kako bi ih lovci pronašli, tako i svi mi treba samo da nastavimo da živimo i da se ne osvrćemo na prošle dane i napravljene propuste. Zadatak nam je da od ovog trenutka udahnemo ponovo život punim plućima i evolutivno stvaramo na prostoru na kome egzistiramo kroz realne kategorije. Mnogo je više lezilebovića i onih koji žele da preko „veze ili politike“ dođu do sreće.
U neprekidnom vremenskom lancu svemira, čovekove kreacije imaju svoje mesto. Da li je to mesto malo ili veliko - nebitno je, bitno je da smo mi kao pojedinci dali doprinos da se taj lanac za našega vremena ne pokida. Zašto se onda neki ljudi bore i žele da dominiraju prirodom, naravno bezuspešno, i koje ih sile teraju, prosto je zdravom razumu neshvatljivo, ali oni to rade.
Što se nas tiče, bitno je da dok smo tu gde smo, uradimo sve što je u našoj moći da se mi i nama bliske osobe razvijamo, a ako se desi da se na tom putu i ne snađemo najbolje, bitno je da smo odradili sve što je bilo u našoj moći dok smo bili u korelaciji sa postojanjem. Ni za šta se ne treba žrtvovati ili glupo prepuštati stihiji. Altruisti i budale su uvek bili na ceni kod autoritativnih i dominantnih lidera.
Kolike tragove Aikido sistem i cela njegova filozofija ostavljaju u ovoj reci života i bezgraničnosti, teško je i skoro nemoguće objasniti. Našem umu još uvek je nedokučivo i neshvatljivo, pa se mislećim ljudima često nameću pitanja, koja za početak rečenice koriste reči zašto, čemu, kuda, kako, koliko, dokle itd. Izgleda da je razlog postojanja svih i svakakvih različitosti upravo taj, da ništa ne bude isto, pa su čak i kopije na neki način orginali i ako su nastali kao prepiske ili plagijati i iz sasvim drugih potreba od unikata. Odgovor leži u svakom od nas. Naša dela i glas će se čuti onoliko, koliko su putokazi koji će ostati za nama precizni, koliko smo se trudili da naučimo šta je to „svud prisutni sklad ljubavi“, koliko smo na tom putu dali sebe, koliko smo u toj zajednici širenja ljubavi bili iskreni prema sebi, koliko smo uložili u razvoj i širenje te ideje. Ne u razvoj kluba, ne u razvoj federacije ili Hombu dođo-a, nego AIKIDO-a. Toliki i takvi će tragovi ostati za nama. Da li će ih neko prepoznati, da li će društvo znati da dešifruje evolutivni kod ljubavi sa tatamija i da li će nekom biti smernica da se taj neko izbavi iz ludačkog traženja suštine smisla postojanja, pitanje je. Ako ih vi pronađete, hoćete li umeti da shvatite poruke tih otisaka, makar da naslutite koliko je i fizičke i duhovne muke bilo potrebno kako bi naši prethodnici nama približili lepotu življenja i da li bi ste i vi pošli takvim putem?
Tragovi aikido se u našoj civilizaciji vide gde god da se okrenemo, i kuda god da pođemo. Aikido je kao „škola“, sistematizovani način vođenja čovekovog trajanja kroz celokupan vremenski period ka individualnom cilju, a koji teži skladu, i to samo zato što su principi harmonije univerzalni. Njegovi postulati nisu u suprotnosti sa prirodom. Kada će se i ko priključiti univerzalnom sistemu sklada, ne zna se. Na direktan, ali i na indirektan način, svima je ovaj sistem dostupan. Da li će ga svi prihvatiti? Neće. Iole zdrav čovek bi iz takvih spoznaja mnogo mogao da nauči, a da li će, stvar je njegovog izbora. Kada sale u kojima smo učili, ostanu uskraćene za naše korake, duh koji smo širili biće prisutan, dokle god i jedan pojedinac želi da najkraćim putem stigne do izvora iskrenosti.
Ne treba se bojati ove delatnosti, kojom se bavimo i ne treba se stalno vraćati na početak, i stalno tražiti neke drugačije odgovore. Dovoljno je, ozbiljno raditi na svom projektu života, da se ne izgubi svest o tome, da su početak i stabilan temelj najbitniji, i sigurnost vam je zagarantovana. Živeti, raditi, biti srećan na ovom mestu gde si sada „Đe je zrno klicu zametnulo, neka onde plodom i počini“, jeste najozbiljniji poduhvat u kome treba dati najveći doprinos razvoju i oblašću za koju ste se školovali i za aktivnosti kojima se bavite. Da li ima nešto starije, nešto lepše i zdravije, modernije, atraktivnije, sigurnije ili čvršće no ići ka svom cilju „putem ljubavi“. Setite se vašeg zaljubljivanja, i vaše ljubavi prema sutrašnjem danu koga ćete provesti sa osobom koju više volite i od sebe. Setite se da ste obećavali i zvezde sa neba i trista čuda, i sve vam se činilo dostupnim i realnim, samo niste znali koju zvezdu prvo da skinete i iz kog sazvežđa da je preuzmete. Taj osećaj traganja, kroz zaljubljivanja će jednog dana zameniti prava ljubav, i tada se živi realno srećno, sa svim manama koje ta prirodna pojava nosi. To su treninzi na koje više ne idete iz radoznalosti, ili da bi postali jači, sigurniji u sebe, zbog neke lepotice iz kluba ili ko zna kog razloga. Jednostavno prepoznate da je aikido deo vas, i na treningu, i kada sedite za stolom dok ručate, i dok hodate ka ispitu, ali i kada se razbolite a i kada se sunčate. Bitno je da ste na stazi koju delite sa osobama koje vas razumeju, podržavaju, shvataju, da na trening idete kako bi i njihovo vreme provedeno u dimenzijama ovog prostora bilo što bliže savršenstvu.
Put ljubavi, kao i njen trag, ima svoje začeće, rađanje, buđenje, sazrevanje, kretanje, mirovanja i kulminaciju, i da jednog od ovih procesa nema to ne bi bio pravi put. Zato kada se radi taj „ikkyo“ na način na koji je pokazao tamo neki kosooki ili neko koga jako poštujete ili, još gore, neko ko nema predstavu o vašim doživljajima dubina smisla postojanja, sagledajte ga kroz sopstvenu prizmu univerzalnog doživljaja realnosti i tek onda donesite odluku, da li je to ono što vama treba. Ubeđen sam da je sve to baš tako kako treba. Čak i ako nam samo za jednu priliku zatreba mač mi ga moramo nositi celoga života, jer ne znamo kada, gde i protiv koga ga moramo isukati iz korica, a način na koji ćemo upotrebiti mač, gle čuda, prikazao je baš onaj smor od trenera u koga sam sumnjao. Da li je promašaj moj život jer sam do tada prezirao tog mog „učitelja“ ili možda nije? Nije promašaj, to sigurno nije. To je bila moja zima emocija prema njemu i to jako duga zima skoro da je pokosila sve njegovo što je on prenosio, ali, eto, živeće njegovo delo kroz moj novi pokret za preživljavanjem i biće opet novih projekata koji odišu njegovim duhom i tako do sledeće prilike
Prirodi i toj njenoj beskonačnoj sili uvek treba dozvoliti da nas sa punim poverenjem i najdubljim poštovanjem kroz osećaj ljubavi i nadgradnju univerzalnih veza, usmerava, nosi i vodi gde je pošla. Poštovanjem prirodnih procesa, nikada nećemo pogrešiti put kojim treba nastaviti započeti ciklus. Mi smo „možda nebitni“, jer nismo izmislili ni točak, ni struju, ni internet, ni ekser, ali imajte poverenja da sneg pada samo kada mu je vreme i da univerzum ima odgovore na svakojake pojave i za sve ima objašnjenje. To što mi možda nikada logički nećemo shvatiti, nije veliki problem svemira. Ako vama neko ponudi nešto preuranjeno, vi ne samo da ga nećete prepoznati i prihvatiti, nego ćete ponuđača smatrati za promašenu investiciju njegovih roditelja i prirode koja ga još uvek trpi. Doći će period vašeg života kada ćete određenu veštinu, oblast, delatnost bezuspešno tražiti u vašem okruženju, kao što žedan vodu traži, ali će se traženo pojaviti samo u onom trenutku kada se sve kockice slože, a vi ćete tek onda prepoznati taj mozaik. Savladavanje programa oblasti koja je vama od iskonskog značaja je u početku toliko interesantna da vas prevelike želje mogu odvesti čak i na pogrešan put, ali vremenom nađete svoj ritam i onda vam učenje ne predstavlja opterećenje. Naučićete kako da prepoznate pravi trenutak za akciju, sa koje distance da krenete, da li i kada da se povučete, kada da date gas, gde da skrenete, kako da prebrodite prirodne i nametnute probleme. Možda će te nekoga posavetovati, dati mu predlog za srećniji dan, reći da ne uzima više od onoga što mu je potrebno... Na ovaj način funkcionisati je u početku jako naporno, ali kad se saživite sa principima i usvojite ih u svojoj najdubljoj suštini onda više nikad "devojka ne može da bude malo trudna" ona je ili devojka ili trudnica, trećeg stanja nema, ne postoji. Ovakav stav ne znači da na svet gledamo crno - - belo. Ne, naprotiv, ovo je stav koji pruža spektar boja, kolorit i nijanse koji kroz prizmu sveprisutne realnosti daje samo čiste boje.
Pažljivim čitanjem ovog teksta dolazi se do zaključka da je autor, ozbiljno zakoračio u razvoj, i nema velikih ovo i ono-zemaljskih problema. Njegova realnost je, da on samo zna koliko mnogo ne zna i željan je da i dalje uči, napreduje, i da prođe kroz nova poglavlja i nove spoznaje. Pri pisanju ovog eseja pozivao se na vlastito ili opšteljudsko iskustvo, nastojeći da retoričkim sredstvima približe čitaocu vlastita shvatanja. Naslućuje se da je srećan onime čime je ovladao i što je postigao, on ne pretpostavlja, on to malo što zna, zna da zna. Njegovom rekom aikidoa, još uvek ne plove veliki brodovi, ali je voda živa i čista, i sa bilo koje obale možete se njome napojiti, ukoliko napunite samo jednu čašu sklada. U treningu i razgovoru sa njim možda ćete naći i vama preko potreban delić duhovnog mira, želju za akcijom, a možda i neki pogled sa većih visina.
Naš potpis u ovom ambijentu je u ogromnom procentu za prirodu zanemarljiv, gledano sa najšireg aspekta postojanja, ali bez tog zapisa, univerzum bi bio manje zadovoljan i spokojan, bio bi uskraćen za još jedan svoj centar. Šta se na kraju dešava? Mi smo u određenim trenucima bili na izgled izgubljeni i neperspektivni, ali kao što znate čak se i najveći problemi prevaziđu. Naravno, dok smo ih rešavali mi smo jako napredovali, stekli nova znanja, nove boli, nove ljubavi, iskustva, nova poznanstva i postali jači. Koliko ćemo tako jaki da se u postojanju održimo, koliko i koliki će za nama ostati pečati, to su već filozofska pitanja za čije ćete odgovore nakon čitanja ovog podužeg eseja ostati uskraćeni.
